Samostanski vrt svetoga Lovre je idealan spoj povijesnog i turističkog, Europskog Šibenika
ŠTA O ŠIBENIKU OĆE KASTI
NUMEROLOGIJA: Šibenik je jedini grad na svitu, koji je začet na sveti dan,
Božić, koji priko broja 25 judima šaje numerološku poruku, da u njemu slavu
Svevišnjega koji je Jubav, pa da taki budu i jedni drugima. Ma, ko je to tija
čuti? Sve šta je dolazilo poslin bija je vični sudar Dobra i Zla, Boga i Đavla,
u koji se puno našeg svita mišalo tentajući Đavla, da vidu šta bi od toga moglo
ispasti i oćemo li se poslin vajati od smija. Kad je u najzadnjen vrimenu uz
ime Šibenik tribalo domećati i broj po kojen će ga raspoznavati poštijeri u
cilome svitu, dopali su ga 59 i 22, jedan gori od drugoga, numere teške
konfužije, rastrojstva, pomišanije i izokrićanja, pa da na najlišpjen bokunu na
baloti ništa ne iđe iz prve, da malo šta ispadne kako bi tribalo, oli ako šta i
ispadne, da nikon nije po voji.
ŠTA O ŠIBENIKU OĆE KASTI
ASTROLOGIJA: Kad ga je počela prigledavati astrologija, jedni su u njemu vidili
Jarca, divju, raskalašenu beštiju (zarad datuma na koji je uša u povist), a
drugi Vagu (zaradi Mijovila, svoga borbenog zaštitnika), kojoj se drago pobiti
i protivu jednih i drugih, oli čas protivu jednih, a čas protivu drugih, pa ka
rastrojeni 29, jerbo to je Mijovilov dan, tolko uznemiriti kantar, da višje ne
more doći sebi. Mijovil i danas gori buža onog vraga, koji je dospija probužati
kupolu, ali Mijovil jošter nije njega, zato šta je Firentinac, ka i Juraj, i
vraga napravija tvrdog ki kamen. Šta je o svemu tomen moga znati meštar Juraj,
kad je prvi put sa svojin škicama doša u Šibenik, a – vrime je pokazalo – pogodija
je katedralon zamalo sve, ako ćemo infišavati da, za života, išta moremo
razumiti.
ZAŠTO RENESANSNI ŠIBENIK NIJE
DA VIŠE SVETACA I PISNIKA: Nije bilo lako Mlečanima imati snamin posla, digli
bi oni ruke od Šibenika odma čin su vidili di su, da in nije pasala naša luka i
trgovačka požicija prama Turskoj inperiji i nježinoj robi, i da in nisu tribali
šibenska sol, maslinovo, smokve, vino, rakija, janjetina i nabaška kozletina,
uz koju je iša i najlikovitiji od sviju sireva. Šta su njijovi špijuni
zapišivali o namin, boje je i ne misliti, kad se vidi ono malo, šta su, sve u
lipo, o svojin sugrađanima i njijovin spasitejima pisali Juraj Šižgorić i Frane
Divnić, svaki u svoje vrime, koje je u ciloj šibenskoj povisti bilo – zlatno,
jerbo je malo toga onda dililo Šibenik od Firence, oli našu od njijove
renesanse. Oba su spominjali i gusare i ajduke, a nabaška pjačkaše sa svih
banda, od gradske liđere do onih odazgara, šta su krali sve šta bi in došlo pod
ruku, i vodu iz bunara, i zlato sa oltara, i šolde iz škrabica, i robu s
trabakula i iz najboje zakračunatih palača, pa usput i tuđe žene, kojima bi se
u njijovin najbojin litima zgadija život. Zato ne čudi šta je u ijadu lita
Šibenik da malo svetaca i pisnika, jerbo sveci su odvaik bili čudan svit, koji
pušta da šnjin radu ko šta oće, namisto da in se suprotivi, ne da na se i
zaškaja ih oli brocne britulinićon, kako Bog zapovida. A pisnici? Bleke, šta
kukaju da ih ona neće, oli njanke ne zna da postoju, namisto da su se cilin
tilon odma bacili na nju, pa nek se ona poslin misli.
Od renesanse do savezničkog bombardiranja na svetu Lucu 1943. doli je bija dominikanski samostan, a poslin jedno vrime peškarija, da bi sad uzdiza se stanbeno-poslovni blok za europski Šibenik
ZARAD ČESA JE POLITIKA ODVAIK
OD ŠIBENČANA ČINILA ŠTA JE ČINILA: Kad je poslin renesansne katedrale, gregorijanskog
korala i venecijanske edukacije na grad lega Kandijski rat, s Turcima i
janjičarima s jedne, i s neustrašivin branitejima, ratnicima i mučenicima, ali užnjih i s pjačkašima,
plaćenicima i razbojnicima s ove bande, pa onda strašna kuga, višje se nije
moglo zabrenzati balotu. Cila je podivjala, pa se počela okrićati sve to bržje,
da se priživila čejad višje nije imala za šta privatiti. U ton su ringišpilu
naokolo počeli letati judi i zviri, teće i lancuni, mušći i škovace, molitve i
beštime, šterike i špine, pošade i parangali, drška od motika i oglođani
janjci, skupa s rašušenin karatelima. Po gradu nisi moga proći, ako si se ima
za šta privatiti, a da te ko ne pričepi uzazid, e da bi ti drito u facu reka da
je Venecija najgora kurbetina, kojoj će franca doći glave, oli da su Turci
višje dali za Šibenik, nega svi oni šta su, kad je bilo najgore pobigli
trabakulima, sriću in vrag odnija. Napija bi mu se krvi ispod vrata da ga se
dočepan, dokaživa mi je jedan, šta je trča zamenon da mi to reče, tirajući me
da mu pjunen u gubicu, ako mu ne virujen. Po tovernama, di su mušterije
puštavale vino, kolko su tribovale, dosta je bilo da ko spomene Napolejona, oli
Auštriju, a on njemu Italiju, Crnog Đorđa oli bleku Radića, pa da ga oriže di
je najtanji. Kad se sve naskroz uskomešalo, vrila je krv probila i u tejatar,
di je ona šenpja od Mazzolenija otija svitu prodavati pamet i lipotu, da se on
poslin od sve te mižerje more to daje odalečivati. Na svoje san oči vidija i na
uši čuja, kad su davali Zrinskog, da jedan naš na bini stane prid pupliku, i ki
da ga koju, prodere se: „Ja san Nikola Šubić Zrinski“, na šta mu jedan, koji ga
je dobro zna, doli, od petoga reda, reče: „Da si ti Zrinski, vratija bi mi onih
ijadu kruna, šta san ti ih da na lipi brk, lupetino i beštijo, da li da bi
beštijo!“
ZARAD ČESA JE SUSVITA U
ŠIBENIKU ISPALA KAKO JE ISPALA: Uskomeša se domalo i ženski svit, pa počeja
svima kaživati cice i guzice, na šta se
muškome dilu sva krv salila u glavu, da višje nisu dolazili sebi, nego su za
njima plazili, ka da su svetice. Vrag je nazad doveja jopet i gusare i ajduke,
koji su se – dok bi se ovi naši svučivali, da bi vatali golotinju onih
nesritnica – mašali za sve šta in je dolazilo pod ruku, pa poslin spominjali i
Šibenik, i Rvasku, i cilo vrime pišali od smija. Jedno, najvridnije, su sorili,
drugo još vridnije zapošešali, treće priprodali fureštima, pa teke dali i
našima, da muču. Bilo ih je šta su jopet prodavali i mater i ćaću, ako in se ne
bi opirali, šta i nisu, jerbo su odprija znali, da njijova dica ne moru faliti.
Kad je prija malo vrimena jedan naš, nako, da ko ne čuje, reka da su svojih
pedeset ima višje force s jednon nega šta je ima su dvi ruke prija trijest
lita, jerbo da ga onda ni su dvi nije moga slomiti, a sad more i s jednon, odma
su ga izabrali za kraja, da ih vodi di nikad prija nisu bili. Pa se Zemja jedan
tren prija Susvite tolko zavrtila oko sebe, da su se očepile i najzadnje bačve
i damjane. Tolki je povodanj nasta, da se osvakle moglo cicati do besvisti.
Izlivalo se i crno i bilo, a znalo je u tisnijin ulicama biti i opola.
TEŠTAMENAT U ULTIMI TREN: Kad
san vidija koja je ura, zazva san svoje, i zadnjeg bizerog notara, da lapišon
sve šta jošter fali, metnemo u teštamenat, pa da svaka bude na svon mistu: da
se zna šta je koga dopalo. Mantalo mi se prid očima i nije mi višje bilo ni do
česa, nego da bar štoko našeg priživi Susvitu i Kijamet (šta in je diferenca u
tomen, šta jedan dolazi s maištralićon, a drugi, naskroz isti, s levanton). Kad
je notar triput tinbron udrija, učinilo mi se ka da me je, dok sidin na katrigi
kraj posteje, triput bubnilo u mali mozak i jošter, ka za zzuntu, ama-nama
naskroz prisiklo ispod lebra. Vata san se za šugaman, da otaren ledeni pot s
čela i otija jošter ništo kasti, ma višje se nisan moga sititi šta.
ŠIBENIK POSLIN MOJE PARTENCE:
Ćutin se lašnji od tičjega pera i tolko dobre voje, vesel, da njanke ne
obadajen ono doli, di sve iđe kako iđe: jedno u pra, a drugo u lug, jerbo je
svit izgubija busolu, nabaška naš, šibenski svit. Kad san vidija da mi se i
zidovi od kuće počinju guliti, truniti i bižati niz vitar, pokupija san onih
devet škatula od postola sa kredence u konobi, pa šnjiman u vriću i uzbrig,
drito na Kaštel. Okad san se delibera zadnjeg tila, nisan višje marija ni za
koji matrijal, pa san leta, priskakajući skale, da me je milina bila gledati,
ko me je moga viditi. Dok san se uspinja, gulilo se, mrvilo i odlazilo niz
vitar sve živo okolo mene, pa san zadnje metre oda gol i bos, priko stina i
magaruše, jerbo čin san se okrenija, doli višje nisan ima šta viditi, nega dim,
prašinu i šporkicu, šta je ostala za sviman koji su se pobili zarad šibenskih
parcela od Dumboke i Kvanja, priko Piska i Gozdenova, do Srime, Adrije, Konala
i Solina. Derali su se na višje jezika, od kojih se nije moglo razumiti ništa,
jerbo biće da su jedni na druge itali škaju i bonbe, vrilo uje i šodu kauštiku,
kad – čin san se uspeja gori – doli više nije bilo ničesa do priguste prašine,
u kojoj se gušilo cilo jedno vrime.
Najlipši, ma i najranjiviji dija Šibenika, naš Dolac, sa svojin Velin i Malin mandročon
ZORANOV KVARAT I PRIPORUKE ZA
OVI SVIT: „Di si dosad, Josino, vaik se tebe triba čekati?!“, reka mi je s
vrata od Kaštela, vas sritan šta me je dočeka, jedan od mojih najbojih prijateja,
koji nije ima pacijencije da u Šibeniku čeka Susvitu, pa da skupa iđemo gori.
Namisto „Živija mi!“ oli „Još ti je doli bilo malo, a?“ odma mi je ulija moj
kvarat, uz pripomenu: „Pi, ne tribaš se više šparati!“ „Ima li nas po
glasovima, jel ko još osta doli?“, priupita san ga, na šta mi reče: „Ne pitaj
ništa, jerbo nisi više doli. Vamo su svi i vamo je sve. Nego, ne čudi se šta
ćeš u Kaštelu viditi šta nikad prija nisi, sve na jednon mistu, pa bi te na
tren mogla uvatiti mala snaga oli bi ti se moglo zamantati. Zato gledaj da ti
je kvarat vaik pun i neš faliti.“ Pa smo se jedan za drugin počeli uspinjati
uza zid, on skroz libero, a ja s kvarton u jednoj i s vrićon u drugoj ruki,
kojih nije bilo za viditi. I nisan između dva reda skala ni dospija drugi put
skvasiti grlo, kad san otamo čuja veliki smij, ka da su popucala sva Nebesa.
„Znali smo da ćeš ti zadnji infišati, kako je Šibenski teštamenat samo tvoj, pa
smo te, prija nego ćemo vamo, opjačkali i sve ti škatule ispraznili, a dotu
pridali Mijovilu, u kapelicu, da nan svitli za na vike vikova.“ Govorija mi je
to u facu jedan, čiju san glavu vidija na katedrali, da bi mu se, dok mi je
govorija, minjala svako malo, sve dok nije izvitrila s mista di je s menon
divanila. Na njegovo je misto odma doša jedan, pa još njih dvoje, oli – vidin
li dobro – višje njih, koji se na glas čudu kolko judi vidu u mojoj faci, šta
svako malo izvitri, da bi se vraćala na drugon mistu: tren ka čejade koje liči
teške rane iz nike borbe na nože, oli ka žena šta se zaludu molila prija nego
šta su ižnje istirali đavla, a jopet tren ka pešest okuženih, šta se rekuperaju
i sad tražu jednog nesriću iz Glamoča, kojen bi tili criva izvaditi.
UKAZANJE PETRA KREŠIMIRA
ČETVRTOG: „Nemojte, judi, biti bleke, niste doli!“, reče in jedan kojemu je u
prolazu bilo bizero da su to novi, šta se na Kaštelu jošter ne snalazu kako
triba. Kad mi je u zadnju jedan doša kasti, da me jedna dobra duša oće ništo
priupitati, jerbo su joj rekli da san ja pisa „Šibenski teštamenat“, krenija
san skalama šta vodu kroz mali, basetni volat prama Docu, di me je on, vanka
zidina, čeka. „Škužajte, šjor, šta van prikidan feštu, ma oću samo da mi koko
bizer reče, di san ovo ja sada?“ Red je bija da mu se najprvo pridstavin i prvi
daden ruku: „Jakov“, rečen, a nisan bija sigur jesan li se dobro pripozna, a on
meni, ka da njanci ne zna za se: „Petar Krešimir IV“. Dok smo se rukovali, sve
se zatreslo, da se pričinjalo ka da će Nebo na Zemju. Odozgor su zalampale
šajete i šijuni, odozdol se otvorile sve katakombe, u kojiman je ijadu lita,
odispod grada, od rive do fortica, iša drugi, vični život.
OSVANUĆE APOSTOLA IVANA NA
KAŠTELU I RONZZANJE NAŠEG SVITA: Kad se iz tih buža, gori prid Kaštel, naguralo
tolko duša, da su se jedan tren začepila sva četri ulaza, saša je među nas
jedan kojeg nije bilo za vidit, ali si ga moga čuti boje nego sebe. Prvo je, ka
da se teke nasmija, sviju lipo pozdravija, pa je najprvo spomenija pisma šta je
sla šibenskin sedmerin crkvama, s kojiman se sve do prija malo vrimena, lipo
dopisiva, pa je onda spomenija niki libar sa sedan pečata i jedno janje, pa
anđela i škakavalce, jednu ženu, zmaja i jedno dite. Pa je daje sve to višje
plašija svit, da će doli sve propasti, jerbo su se judi raskalašili priko svake
mire, pa spominja viđenja, zviri i Sotonu. I kad su se po cilomen Kaštelu duše
počele komešati, ronzzati i svašta mu ružno vikati, ka da su još doli, otvorija
je prid sviman Knjigu života, u kojoj je bila Rič. U ton trenu ja san skala na
tle svoju vriću s mojih 12 škatula od postola, u kojima – kad san ih otklopija
– nisan naša ništa. Pa san se uzvrtija, tija iskočiti iz svoje duše, probužati
onog koji mi je sve šta san cili život slaga - uzeja, dok mi jedan, kojeg nikad
prija nisan vidija, nije reka: „Šjor, ne vraćajte se nazad. Ode je na Kaštelu
vaše misto.“ A mojih 12 škatula, ko mi ih je odnija, di su? „Sve su one na svon
mistu, tamo di je i na početku bila Rič. Jerbo Rič, pa i šibenska rič, odvaik
bijaše kod Boga, i Bog bijaše Rič. U njojzi je bija život, i sve šta je
postalo, po njojzi je i u Šibeniku postalo. Kroz jedno je vrime Rič tilon
postala i nastanila se među nama, pa se vratila nazad Bogu, kojeg nikad niko
nije vidija. Nego samo Rič, koja bijaše Bog.“
OSVANUĆE APOSTOLA PAVLA NA
KAŠTELU I KAŠTEL PRIPUN ŠIBENSKIH DUŠA: Dok su se i daje tresli Nebo i Zemja, a
More i Šibenik prilivali na sve bande, uvati me šotobraco jedan drugi furešti
čovik, koji se isto gori naša, ka i oni šta je bija prija njega, da mi se
ispovidi, vako: „Kad bi ja govorija sve anjelske i judske jazike, a jubavi ne
bi ima, bija bi lata šta ječi, i pokrivalo šta zveči. Kad bi zna sve tajne i
svu pamet, a jubavi ne bi ima, niko bi i ništa bija, makar bi viron primišta brige
i udoline. Kad bi sve svoje imanje i sve riči prida gorima od sebe, a jubavi ne
bi ima, zaludu bi mi bilo sve. Jerbo, samo jubav ima pacijencije, ne fali se,
nije guloža, ne razbanzzaje, ne štucigaje, ne štraca, niti prosipje beštime.
Samo jubav zaboravja, prašta i raduje se istini. Proroštva? Nestaće! Jaziki?
Zamukniće! Znanje? Proći će mu vrime. Jerbo je sve naše za života bilo
nesavršeno. Prija smo zvirali okolo ka u magli, a saćemo licen u lice, ka Jubav
i Rič. Dok mi se on ispovida, digle su se uzazid Kaštela sve šibenske paćeničke
duše, njih naijade. Niko ih nije moga zbrojiti, jerbo je u jednoj duši znalo
biti i njih deset, ka šta je prija u jednon tilu znalo biti dabi deset duša.
Tolko sirotinje, brez tila i truna matrijala, Kaštel nije vidija okad zna za
se. A, jopet, ka da su bili sritniji nega ikad prija. Dok nije doša među nas
oni furešti, šta se meni ispovidija, na više je mista više njih toćalo i
grizlo, šta je ko pridsebon ima, pa kvasilo grlo, iz kojih je poslin u Nebo
išla pisma, šibenska pisma.
Prvi spomen imena Šibenik, na latinskome (In Sibiniquo, U Šibeniku), još svitli!
NAZAD: Pa su na tren zamukli
i – kako san napovidija – primakli se zidinama, svi, sa svih banda, gledajući
doli, prama plišivu mistu, di je prija bija grad, u kojen je Susvitu priživija
samo Jakov, ali se kroz obadva, razvaljena portala čula pisma, ka da su
„Kolaši“ još tamo: „Ave, verum corpus, rođeno od Marije Dive, smiluj nan se...“
Pa se i ta pisma, s Isuson i Marijon, počela uspinjati prama Kaštelu, okle se
„Ave, verum corpus“ orija na sve bande, do na kraj svita. „Smiluj nan se“, reka
san i ja, ka u sebi, tren prija nego šta ću – dok me niko ne vidi – posakrito,
nazad.
