Ima li pod svin tin naškin šematorijima
ijedne žive duše, oli su sve one, žive, povazdan s namin, da vako inšenpjani
skroz ne zalutamo,a?
Oli, ajmo s ove bande, da bimo došli
na isto, pa se priupitajmo: za šta nan vridi živiti? Jesu li to samo
šoldi, slava, kupovanje, balambranje, opijanje, mržnja, zavist, tuča i pjačka?
Oli jošter na svitu ima koje zrno jubavi, skromnosti i mira, priko kojih ćemo
puštati najvišjin silama, da nan spasu dušu, kako bimo jopet, pivajući, mogli
nazad.
Kad god nan dođu i Sisveti i Dušni
dan, koje puno naših zovu Mrtvi dani, jedni kupuju cviće, drugi se jagmu za
bakalar i favete di morte, a najveći broj nji i jedno, i drugo, i treće. Jedni
iđu u crkve da bi se pomolili za sve pokojne, a drugi da bi svoje grišne duše
priporučili na vrime, jerbo malo ko viruje da smo prija bili samo prašina, i da
je sve ovo šta smo činili za svojeg zadnjeg života, bilo zaludu. Niko neće da
od njega, poslin vakog života, kakav god da kome je, ostanu samo prašina i lug,
koje vitar raznosi di on oće. Pa kad danas, poslin 950 lita, okad se pročulo za
Šibenik, potegnemo šoto svega štriku: moremo li dosegniti ikakvi odgovor na to priteško
pitanje - šta je za nas, prave Šibenčane, smrt?
Za razliku od cilog svita, di su se u
potragi za odgovorima rađale velike religije i najdunbje filozofije, u Šibeniku
se unazad ijadu lita nije oglasija niko, koji bi reka šta bi namin,
Šibenčanima, mogla biti smrt. Jedino šta o smrtnon trenu zna kasti najveći broj
našeg svita, to su riči žalovanja, od: "Šta moš. Nema nazad", do
"Blažena ura, kad ga je diga."
Nije lako dokučiti, kako grad, koji
je tolko pripatija u svojoj povisti, nije dospija o smrti kasti ni jednu jaču
rič. Moglo bi se to protumačiti timen, šta je unazad tih ijadu lita u Šibeniku
bilo više smrti nego života, pa se o smrti i nije imalo šta za kasti, nego
da je vrag nosi i da svako čejade, kad mu mačka prileti isprid nogu, triput
pjune. Sve do unazad dva stolića mrtvi, za koje se znalo di su pokopani i čiji
su depožiti imali ime, mogli su se brojiti na prste jedne ruke. A jopet, kad su
se na svetoj Ani počeli kopati judi po obitejskin grobnicama, pritiralo se u
drugu bandu, pa in se počelo nositi cviće i prefin užgivati sviće, ka da u tin
grebima i depožitima ima ičesa, osin prašine.
Spominjen smrt, kako je vidi većina
našeg svita, a ne pravin diferencu između odlaska mladih i starih, poštenih i
nepoštenih, pametnih i inberlanih, naših i njijovih, sritnih i inpegulanih, jerbo
još virujen da je smrt - ka i sve u judskome životu - privid, kojemu mi ne
moremo dokučiti kraj, i da se - triba li to ikomen dokaživati - tilo, ka stara
jaketa, baca ća, a duša uzdiže, i prvon zgodon jopet vraća, ma u puno lipšen i
sritnijen tilu. E, sad tribamo priznati, da i mi Šibenčani kadikad na ton tragu
znamo kasti koju dunboku misal, pa ću spomeniti izreku, koja se jošter zna čuti
poslin čije smrti, a glasi: "Spasija se!"
Od puno san
naših najbojih Šibenčana, kad bi teke više potegli, čuja lipu misal, da bi
namin, kad u zadnjen životu partimo, najpametnije bilo da užgemo tilo, i da nan
ti lug poslin prospu oli u Konalu svetoga Ante, oli prama Krki, oli di se komen
učini da mu je najdražje, da bi se pomognuti Krkon i moren prija vratili u
najlipši grad na svitu.
A red je da
spomenemo i najdunbje od svih šibenskih misli, šta upućiju žive da razaberu šta
bi mogla biti ona, smrt.
Ja san,
judi, sebe prikrižija. To reče svako naše čejade, kad dokuči da mu spasa nema
i da mu je najpametnije da se njojzi višje ne suprotivi. Pa njemu ne triba
njanci pop da ga prid ultimu prikriži oli ko bilo sa bande, jerbo je on, koji
je cili svoj život bija sluga Božji, na vrime sam sebe prikrižija. I, evo ga, di
spokojan sidi pri dnu posteje i čeka svoju uru.
Sritan je
koji se nije rodija. Na to nadođe
svak s prvin patnjama, koje tokaju nju, njega, koga od njima najbližih oli koga
sviman miloga, kojem nema pomoći. Pa, šta dulje živi, sve to jače uviđa da je
sritan samo oni šta se nije nikad rodija. Jerbo, okada je svita, čoviku
je suđeno da u plaču dolazi i da u plaču odlazi.
Lipo je
umra, samo je izdanija. Zna se treviti da čejade parti naglo oli u besvisti, prefin u snu. Pa svi
reču da se tomen – da će partiti – niko nije nada, e da bi ko nadometnija kako žuti
žutuju, a crveni putuju.
Najboje je
umriti pijan ki zemja. To je meni tumačija jedan moj konšija, koji se odvaik suprotivija
likarijama i likarima. Najžešće in se opira, kad mu je počeja padati život, pa
se pročuja po pripametnoj zapovidi: Neću likara, nego dok dur – dur! Kad
je bija u najbojin litima, priporučiva bi mlađima od sebe, da poslin svoje
40-e, svako jutro, čin otvoru oči, najprvo vidu jesu li živi, pa ako in se
pričini da jesu, zafaliti Bogu i dunboko uzdaniti. Poslin, kad je bija u
dunbjin litima i još radišan, spominja bi da više ne vodi računa o svojin
godinama, jerbo da mu je podjednako ima li 60 oli 70 oli 80, ako je prvi svisti
i s još bokunić force. Jer, šta bi ima od toga da ima i 30 manje, ako bi bija
jedva živ? Jedino nije uspija umriti pijan ki zemja: u zadnju ga je odma ujutro
tako bilo prisiklo, da nije dospija njanci marendati.
Prokletstvo
Pakline i rič Sai Babe o Šibeniku na početku 21. stolića:
Najprvo je
zaklopija oči - pripovidala mi je potanko jedna lipa naša Šibenka, šta se bila
zaputila do Sai Babe, u Indiju, da joj reče šta će biti s našin Šibenikon. Pa
je sklopija ruke, pa se zagleda gori i doli, i - ka da ga je ništo prisiklo -
stresa se, stisa i zamuča, pa poslin dujeg vrimena otvorija usta, da bi reka:
"Vaš je grad na prilipon mistu, nema mu ravna. Ali, nećete ga uživati vi,
nego drugi, jerbo je ispod njega puno tila, koja su umrla prija vrimena, oli
nasilnon smrću, oli u velikin zarazama, pa sad tresu cili grad i nikon ne daju
mira, dok svi njijovi potomci ne odu ća, da bi ga uživali furešti
judi."
PRIPOMENA: Cilu štoriju o šibenskon gledanju na partencu i smrt morete naći u pripametnon libru-suveniru, pod naslovon "Šibenska filozofija", za samo 50 kuna (oli za tri kvarta od kila naške janjetine). Kome je teško poviriti u knjižare "Matica" i "Libar" u šibenskoj staroj jezgri, oli u knjižare "Ljevak" (na Jelačić-placu) i u "Superknjižaru" (u prizemlju Hrvatskog novinarskog društva) u Zagrebu, najboje je da se javi na e-adresu: ivojakovljevic9999@gmail.com, pa ćemo se pogoditi ka judi.
