Kolko je Šibenik nazadova od renesanse: ajde, neka danas koji kipar metne prilipe ženske cice na koju novu crkvu, a?!
Sve šta i u
21. viku mlađe šibensko čejade triba znati o onin stvarima metnuto je na više
mista u mojen petoknjižju o šibenskon identitetu i njegovoj skoroj sudbini. Bokunić
je u prvom, a bokunić i po u drugon dilu Velikog rječnika šibenskih riči, dočin
je treća fregulica u Šibenskon teštamentu, a sve rešto u Šibenskoj filozofiji i
u Šibenskoj likaruši. Kurjožasti svit naći će u tin prilipin mojin librima i
šta je za nas, prave Šibenčane, jubav, i koje sve figurae veneris mi
duperajemo, ka šta će naći i sve o šibenskin afrodizijacima, s kojima se
kadikad znadu potpačiti i najstariji među namin.
KO MI JE SVE
TO ŠAPJA NA UVO: Kad san pisa sve te pripametne libre, jošter san bija u punoj
forci (oli san infišava da jesan), pa mi se trevilo, da mi je ćaća, koji je
onda ima blizu 90, kad je pročita moju pismu, pod naslovon Jubavna, odma reka:
„More li taj libar bez te pisme?“ Da se razumimo, veći dija
humoristično-dokumentarističkog štiva iz tog petoknjižja (izuzimajući učeni
„Europski Šibenik“) pisa san tako, da kroz moje pero govoru tri najpravija
Šibenčanina (jedan pokojni i dva jošter živa), pa bi se moglo kasti i da za
pismu Jubavnu ja nisan ništa kriv. Njih trojica su bili i ostali moji
orijentiri kroz život, jerbo se njihova životna filozofija poklapala s mojon,
ka šta se sa svin tin nihilističkin
kupuson poklapala i najviša filozofija koju san ka gimnazijalac učija od
velikog Ive Brešana, a poslin iz nebrojenih libara, sve do prija koji tren. Kad
san u velikon balunu završava „Šibensku filozofiju“, u jednon san trenu,
valjajući se od smija, zazva svoju ženu da vidi najfriškije od tih rečenica,
među kojiman je stala i ona, da se ženi nikad ne smi dati za pravo, i da ako
joj daš prst, da će ti uzeti cilu ruku, pa da će ti se poslin popeti na glavu i
odozgor tući orase. A žena mi je na to rekla da čemu se smijen i kome se
smijen. Ja san joj reka da jošter jedanput vidi na šta sve to sliči, na šta mi
je ona rekla, da san to - ja!
Njizi dvoje iz 1930-ih: "Mala, bil' ti poslin došla k meni?"
JESMO LI MI
JUBAVNICI OLI ZVIRI: Da ne bimo skroz zalutali, rič je o tomen da mi, pravi
Šibenčani, ništa ne držimo do predigre. A – zašto? Iz pisme, pod naslovon
Jubavna, već se iz prvog stiha, koji glasi: Metniti ga, vidi da mi nemamo
vrimena za velike škerce, oli da smo po raci nagli (ka i u svemu rešto). A, i
šta da od sebe činimo dižgracije veće nego šta jesmo? Metniti ga, šotati ga,
umočiti ga, utoćati ga (u jubavi, ka i u politiki, oli brez pameti u svemu i prid
sviman) – ima li šta prešnije na ovomen svitu, a? To, da se razumimo, ne pitan
ja (jerbo, u mojin litima na to pitanje nije moguće dokučiti ikakav odgovor),
nego puno našeg pametnog svita u čije ime ja sve to mećen na kartu, da se –
prija nego cila balota ode apjonbo - ne pribrdi! Mi, pravi Šibenčani (ka šta mi
jošter šapju ona stara trojica), volimo odma s vrata, di ćemo se tek napolak
razbotunati (šta se lipo vidi s početka pismice pod naslovon Figurae veneris,
varietas sibenica), pa s rukaman i nogaman i gori i doli. Nije nan drago da nan
ona išta spominje, ronzza oli kokolecava, pa se potpačijemo o pašamane, noge od
stola oli od bande od koćete (njezino tilo njanci ne spominjemo!). Poslin
svega, kad ugledamo zvizde, njojzi ne govorimo ni riči, da se ne bi umislila,
pa nan se poslin penjala na glavu i odozgor tukla orase.
Ovo je pravi Šibenčanin, koji je predigru ostavja za poslin
A, u ovo
vrime od maškaravanja, skandala i svake dižgracije (do Pepelnice), šta kasti
mlađariji, nego da svon tilu ugodu kako god znaju. Mi stari dobro znamo, da je
zaludu sve, ka šta znamo da je baba lipša zimi nego cura liti, oli da ko se ne
more sa ženon sastati, da uzme od jarca oli od kozlića žuč i užnju šaku
krilatih mravi…i tako sve lipo dok ne ostane brez arije.
***Kome libri iz mojeg petoknjižja o šibenskon identitetu nisu pri ruki u najbližin knjižarama, neka se javi na adresu: ivojakovljevic9999@gmail.com, pa ćemo se uz lipe popuste sve pogoditi.
